Graditi ili / i projektovati

GRADITI ILI / I PROJEKTOVATI *

arh. Borislav Petrović

*ovaj članak je, više nego po svojoj sadržini, interesantan po tome što je napisan i objavljen u časopisu New Deal, broj 2, u maju 2001. Procenimo njegovu aktuelnost posle više od osam godina...

Privreda i građevinarstvo su u krizi. Ipak, zida se... Ne baš kao sedamdesetih godina prošlog veka i ne baš kroz institucije. Pritisak “spontanih procesa gradnje” i dalje nalazi svoje pukotine i alternativne tokove.

U takvom okviru investitor i njegov arhitekta ponašaju se kao da se ne poznaju. Kuće se zidaju bez projekta, a kad se i projektuju nadoknada je zanemarljiva. Sa druge strane, vredni radovi arhitekata ostaju nerealizovani ili budu izmenjeni do neprepoznatljivosti. U međuvremenu rastu čudovišni dokazi ovog dubokog nerazumevanja. Po jednoj svojoj osobini međusobno su veoma slični: potpuno su neosetljivi na okolinu i svoje tragično prisustvo sa dugotrajnim posledicama.

Možemo li učiniti nešto...?

Tržište nekretnina vrlo je osetljivo i labilno, ono reaguje na veliki broj spoljnih i unutrašnjih faktora. Isto važi i za tržište građevinskih projekata kao podsistem. Poslednih desetak godina na našim prostorima nije nedostajalo raznolikih događaja koji su, manje-više, rezultovali u istom smeru: rastakanjem pređašnjih okvira, dergulacijom i destabilizaciojom svih parametara u građevinarstvu.

Pre ovog perioda, još uvek se prisećamo, situacija je bila nešto bistrija. Izgradnja je bila organizovana, kao, uostalom, i najveći deo privrednih aktivnosti, na bazi dogovorne ekonomije, gde su uloge učesnika bile jasno izdiferencirane, a celokupni proces odvijao se po predvidivom scenariju i jakoj regulativi. Nisku rentabilnost i akumulativnost koje idu uz to, kao da smo skoni da zaboravimo u ovom haosu koji nas je potom zadesio.

SIMPTOMI

Spontani urbani procesi najjasniji su signali o tome da nešto nije u redu sa društvenim ugovorom, vezanim za  odnose u građevinasrtvu. Ovi procesi, o kojima se danas u stručnim krugovima dosta govori (istraživački projekat „Genetika nekontrolisanih urbanih procesa“ – Džokić, Topalović, Kucina, Neelen; Beograd, Roterdam 2000.), nisu, doduše, nikakva posebnost vezana za naše prostore. Šokantna je, međutim, brzina pomene i amplituda u odnosu na pređašnje stanje. Bespravna izgadnja i nadgradnja odjekata s pravom nosi epitet – divlja. Niska ekonomska osnova i famozni nedostatak planske dokumentacije u kombinaciji deluju kao pravo eko-zagađenje. Okolnosti karakteristične za period prvobitne akumulacije kapitala, potpuno dijahrono prisutne ovde i sada, sa svoje strane dovode do potupunog razaranja svega što je arhitektura kao umetničko-tehnička disciplina unela u svoj sistem vrednosti.

Uloge i odnosi su bitno izmenjeni. Institucija arhitekte-graditelja zapravo više ne postoji. Sa nestankom velikih investicija i projekata, drastično je opao udeo građevinskih zahvata u kojima arhitekta uopšte učestvuje. Po našem istaživanju, koje je obuhvatalo delove opština Zrenjanin, Mionica i Rakovica (studija objavljena 1998. u okviru Konkursa za domaćinske kuće Srbije u organizaciji Ministarstva za građevinarstvo), to učešće podrazumeva oko pet procenata novoizgrađenog fonda. Bez obzira na ekstremnost uzorka i rezultata, očigledno je da se uloga arhitekte u ovom trenutku ne sagledava kao društveno potrebna.

Čovek se, međutim ne može oteti utisku da i same arhitekte doprinose lošoj situaciji. Istovremeno dolazi do neusklađenosti: niska cena projekta, visok nivo odgovornosti i, kao rezultat, nedopustivi podbačaji i kompromisi na stručnom planu. Da li tu možemo govoriti o teškom radu za malo novca, investitoru koji je uvek u pravu, nepostojećoj pratećoj tehnologiji i brutalnom dejstvu ekonomskog faktora, nije toliko važno, jer uvek postoje etičke granice bavljena strukom. Istovremeno i u skladu s tim, mnogi projekti ostaju na papiru.

Ovi simptomi, naravno, imaju širi značaj. Ako prihvatamo tezu o gradu kao prostonoj projekciji društva, onda moramo biti zabrinuti, jer smo svedoci perioda u kome naši urbani prostori ubrzano i nepovratno gube kvalitet, umesto da bude obratno.

Ono što je, međutim, bitno za individualni nivo i konkretnu akciju jeste pojava povišenog rizika investicije. Pokazuje se da, ako uopšte o tome treba diskutovati, odsustvo studioznog i stručnog projekta dovodi do nekontrolisanih rezultata. Primera ima mnogo. Nedavno završena stambena zgrada na elitnom beogradskom Neimaru gubi utakmicu u visini cene po kvadratnom metru, dovodeći u opasnost svoje investitore ne samo zbog izostanka zarade nego i nemogućnosti za povratak vlastitog novca. Razlozi se, naravno, mogu locirati u oblasti projektovanja (problemi u organizaciji stanova, oblikovanje, mali prozori i sl.), kao i prenaglašene uloge investitora (preiskorišćen prostor parcele, broj stambenih jedinica, upotrebljeni materijali). Tržni centri širom zemlje pričaju slične priče, upotpunjujući sliku.

Arhitekture bez arhitekata ima dovoljno da posvedoči o potrebi da se unapred isplanira ono što će se kasnije raditi.

Sa druge strane, uvid u mnogobrojne neostvarene radove porjektanata odražava odsustvo razmatranja mnoštva uticaja, još uvek prisutni stav o arhitekti-heroju koji menja svet, jednom rečju, nizak nivo razumevanja i uvažavanja života.

DIJAGNOZA

Šta se, u stvari, dešava? U krajnjoj liniji, situacija je sledeća: građenje bez projektovanja i obratno, projektovanje bez građenja.

Nesumnjivo je da se uzroci ove nezavidne djagnoze mogu tražiti u opštepominjanoj tranziciji države i društva. To je i sasvim objektivno, uzimajući u obzir sve istorijske frikcije i diskontinuitete koji su ovu zemlju i njenu privredu zadesili tokom proteklog stoleća. Ipak, nevolja je još teža, jer ima mnogo evropskih regiona sa sličnom istorijom gde se nije dogodilo ovakvo materijalno i moralno osiromašenje i socijalno raslojavanje. Vratimo se na temu, nije se dogodilo ni to da građevinski projekat košta jedan odsto od investicije, ili manje od toga. Sa uobičajene tačke gledišta projektanta očigledna je ograničena zainteresovanost, koja dovodi do daljeg pada kvaliteta ove vrste usluga. Sa druge strane, investitor ovakvom cenom pokazuje koliko vrednuje ulogu arhitekte i njegovu tržišnu korisnost.

Društvo pomalo nezainteresovano prati ovu situaciju, jer se čini da uvek ima većih problema od ovog, a institucije ne intervenišu jer se (već dugo) sve nalazi izvan zakonskih, finansijskih i životnih tokova, dakle u sivoj, netransparentnoj zoni.

TERAPIJA

Nažalost, ono što se sagradi, vrlo je očigledno. O trajnom uticaju na ljude, njihov životni prostor i sudbine, ne treba ni govoriti.

Priča se, dakle, svodi na temu odnosa društvenog i individualnog interesa. Povučeni su mnogi pogrešni potezi, postavljanjem jedne od ove dve kategorije u prvi plan. S obzirom na značaj građevinarstva u privrednoj, a posebno u kulturnoj sferi, jasno je da nedostaje pravo odmeravanje snaga i vrednovanje interesa dovoljno velikih grupa ljudi. Jedna od njih je svakako esnaf - profesionalno udruženje graditelja, čije bi polje delovanja bilo posvećeno vraćanju značaja koji zaslužuje, ovoj drevnoj društvenoj ulozi.

Ohrabrujuće aktivnosti Saveza arhitekata Srbije na poslednjoj Godišnjoj skupštini, održanoj 30. Marta ove, 2001. godine, govore u prilog ideji da se kroz regulisanje tržišta projektantskih usluga može napraviti korak ka prevazilaženju duboke krize u ovoj oblasti. Sa jedne strane je uvođenje licenci i obavezujućeg cenovnika za arhitekte, što bi svakako doprinelo novom, višem nivou usluga, a sa druge je insistiranje na zakonskim odredbama koje bi obavezale investitora da poštuje struku, čime se širi društveni značaj, obezbeđuje niži nivo rizika ulaganja, veća ekonomičnost investicije i niži troškovi u eksploataciji izgađenog objekta.

Nažalost, ništa neće funkcionisati dok ljudi ne shvate o čemu se zapravo radi i zbog čega smo tu gde jesmo. Najpre kroz svest o tome da je dobar projekat zaista neophodan uslov za dobar objekat.