Intervju AGM projektni biro

Intervju

AGM, projektni biro

(Borislav Petrović, dia i Ivan Rašković, dia)

Preuzeto iz: Knauf Newsletter Gipsware (broj 12)

Biro AGM je doživeo nekoliko transformacija u dosadašnjoj egzistenciji, ali je definitivno osnovan 1992. god, u vreme za koje smo verovali da je blizu potpunog haosa, ali isto tako da se u takvim uslovima možemo i moramo boriti. Ta borba jeste bila prvenstveno vezana za opstanak, ali su profesionalno-etički ciljevi isto tako bili prisutni, sa sve većim udelom u narednom periodu. Na žalost, ispostavilo se da se stepen haotičnosti naizmenično smanjivao i povećavao tokom sledećih godina, tako da se mora reći da smo i danas daleko od ambijenta koji prepoznaje društvenu ulogu i smisao delatnosti arhitekte.

GW: Neposredan povod za naš razgovor je nedavno otvorena Sportska hala u Zrenjaninu. Približite nam malo čitavu priču.

AGM: Pravo je čudo danas u Srbiji napraviti arhitekturu sa idejom. U vreme opšte krize najpre stradaju vrednosni sistemi u fluidnim i, za širi krug, teško prepoznatljivim disciplinama kao što je naša struka. To znači da su prepreke i nerazumevanje svuda i u svakoj fazi rada, od koncepta do projekta. Ako se tu još i održi prihvatljiv nivo koji podrazumeva konsenzus između arhitekte i investitora, u periodu realizacije objekta neizbežno čeka susret sa nestručnom i nezainteresovanom operativom.

U ovom slučaju nama je ipak uspelo da ostvarimo pozitivan rezultat, jer je postojao relativno visok stepen razumevanja između bitnih učesnika u izgradnji, tako da su teškoće bile manje izražene, iako prisutne, kao i uvek. Nismo izbegli turbulencije na ekonomskom, pa i političkom planu, ali ostaje utisak da je sve vreme i kod svih postojala volja da se projekat zaokruži.

Sa naše strane, uz fleksibilnost koju iskustvo donosi, sam koncept Sportske hale u Zrenjaninu podrazumevao je optimizaciju ciljeva i ograničenja. Ovako nazvana metodologija odnosi se, u stvari, na umrežavanje što većeg broja uticajnih faktora, između kojih treba pronaći najbolji mogući odnos u realnim okolnostima. To nikad nije lako, a naročito kada se radi o ovako kompleksnim objektima. Ovde je, na primer, u prvom planu bio konstruktivni sistem gde je trebalo usaglasiti evaluacione parametre, kao što je težina krova po m2, sa imperativom upotrebe tehnologije i materijala koje domaći izvođači mogu da savladaju i proizvedu, itd...

Tu negde je kvalitet ovog objekta, ali bilo je i kompromisa koji su boleli. U tom povodu, nedavno nas je jedan kolega hrabrio da se na Hali vidi ta pozitivna iskrenost, proistekla iz ove sredine, što nam se jako dopalo kao ocena, jer implicira razumevanje celine problema.

GW: Da li je danas moguće izvesti objekat bez primene Sistema suve gradnje?

AGM: Svakako da se uz primenu nove tehnologije, u koje spada Sistem suve gradnje, radi daleko brže i kvalitetnije. Uz veći stepen slobode u fazama koncepta i projekta, treba naglasiti i opuštenije izvođenje, jer se po pravilu radi o timovima koji su stručniji i sposobniji da kvalitetno realizuju projekat na gradilištu. Tako da možemo zaključiti da prisustvo ove vrste sistema zapravo, na svoj način, unapređuje i kultiviše naše građevinarstvo, pa i kroz svojevrsnu edukaciju.

GW: Koliko su vam tehnološke inovacije od pomoći u projektovanju?

AGM: U fazi projektovanja je jako važno imati pri ruci rešenja za uobičajene probleme. Tako ostaje više energije i vremena za one specifičnije, koji su arhitekti po pravilu važniji. Istina je da zapravo i jedna i druga grupa u realizaciji podjednako nose kvalitet projekta i zato raduje spremnost i razumevanje od strane kompanija koje se ovim sistemima bave da stalnim kontaktima sa našom strukom ostvare viši stepen saradnje.

GW: Može li arhitekta danas pozitivno da utiče na promene u društvu radeći u okvirima srpske arhitektonske scene i koji su vaši načini?

AGM: Ako malo permutujemo uobičajeni žargonski iskaz, odgovor na prvi deo pitanja je - ne može, ali mora..... to znači da arhitekta ima danas relativno mali uticaj na socio-kulturološku sferu, koji uz to može biti i dvosmeran (negativan), uzimajući u obzir vrlo podređenu društvenu ulogu struke, kao i primetno odsustvo etike u uslovima egzistencijalne ugroženosti.

Sa druge strane, zapravo nemamo izbora i moramo se maksimalno zalagati za prihvatljiv progres, odnosno održiv razvoj, kako se to kaže, jer smo zaista jedna od malobrojnih profesija koja sagledava i doživljava celinu, učestvujući pomalo u svim segmentima aktivnosti koje imaju direktan, pa i presudan uticaj na budućnost društva.

U tom smislu, naši ciljevi su vezani za jačanje esnafa, kroz Društvo arhitekata Beograda, kao i uspostavljanje i obnavljanje kontakata sa relevantnim asocijacijama u okruženju i razvijenijim sredinama.

Moramo, dakle, biti optimisti...

GW: Šta smatrate svojim najvećim profesionalnim uspehom, a šta uspehom firme AGM?

AGM: Zaista je teško to razdvajati, jer se profesionalna kariijera većine od nas teško može posmatrati van AGM okvira....

Odgovor na prvi deo pitanja bi sigurno mogao biti vezan za relativno visok stepen teško stečene nezavisnosti, kako u izboru pravca razvoja, tako i poslovanja uopšte. Za male timove kao što smo mi, to je uvek bilo teško u ma kom, dužem vremenskom periodu, a naročito u ovom kroz koji još uvek prolazimo.

Generalno, uspeh AGM-a je činjenica da smo ostali na okupu, ukupno sedamnaest godina, što je fenomen sam po sebi.

Na žalost, naš dragi prijatelj i kolega Marjan Đulinac nas je prošle godine napustio, preminuvši u 42.godini, što je teško pogodilo našu grupu.

GW: Kako biste, u par reči, opisali svoju projektantsku poetiku?

AGM: Pojam ’’ projektantske poetike ’’ je, danas, prilično rigidan i ne može na pravi način odslikati stvarnost profesije baš kao što to ne može ni pojam ’’ stila ’’. Naš rad je vođen traganjem za odgovorima na postavljena pitanja, odnosno, traženjem rešenja koja pariraju postojećim potrebama. Pošto su ta pitanja gotovo uvek potpuno različita i naši odgovori su takvi – neretko suprotstavljeni jedan drugom. Ne gajimo nikakav ’’ autorski rukopis ’’, niti je u našim radovima uočljiv nekakav zajednički imenitelj. Njihova heterogenost se, možda, može odrediti kao svojevrsna ’’ poetika ’’’, pri čemu ponovo naglašavamo, da je, po našem mišljenju, taj pojam , danas, prilično neupotrebljiv.

GW: Teorija ili praksa? Odnosno, kako usklađujete posao u firmi i na fakultetu?

AGM: Svoj rad na fakultetu i u projektantskoj praksi vidimo kao dva naličja jednog lica – svojevrsni kontinuum. Usklađivanje se vrši na isti način kao i u drugim oblastima života ; dobrom organizacijom uz pomoć kompromisa i povremenih ’’ žrtava ’’.

Ukratko, tu zapravo i nema izbora. Teorija i praksa su u našoj profesiji neodvojive, ako se želi kvalitetan rezultat.

GW: Radujete se Istraživačkom projektovanju na doktorskim studijama na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Koliko je to ulog za budućnost i doprinos za struku?

AGM: Novi program predstavlja šansu da se nastava na fakultetu dodatno razvije i obogati. Ono što je posebno značajno je što se programom istraživačkog projektovanja podcrtava obrazovni stožer fakultetske nastave a to je : arhitektonsko i urbanističko projektovanje.

Stalno prisutno pitanje matičnosti i autoriteta škole, takođe se, u osnovi, tiče kompetentnosti i sveukupnog digniteta nastavnog kadra. U tom smislu uočavalo se (sve) manje prisustvo (zajedno sa odgovarajućim programima) nastavnika čija je osnovna orijentacija vezana za istraživačko projektovanje, kao i učešće u odgovarajućim stručnim krugovima i aktivnostima. Utisak je da se ovom problemu zapravo nije poklanjala odgovarajuća pažnja, do te mere da je to školu izmeštalo iz njene matične oblasti i sopstvene suštine. Zato smo akreditaciju novog programa na doktorskim studijama doživeli kao preokret i korak ka stvaranju uslova za povratak projektovanja u fokus studija na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu.

GW: Na čemu trenutno radite i kakvi su planovi za budućnost?

AGM: Na stolu je uvek nekoliko projekata, što je dobro. Drugo pitanje je šta će se i kako realizovati, jer nije lako davati prognoze u ovom trenutku. Ali, da nismo optimisti, kao i uvek, verovatno ne bismo opstali čitavih sedamnaest godina...

Tako da je plan zapavo jednostavan ...da opstanemo i potrajemo.