Društvo arhitekata Beograda

Beograd, Kneza Miloša 7a/III, tel 011/3230 059, tel-fax 011/3239 754 e-mail: sas-dab@EUnet.rs

Milan Lojanica: O govoru arhitektonskih ideja i oblika

Milan Lojanica:

O GOVORU ARHITEKTONSKIH IDEJA I OBLIKA

/povodom srodnosti i razlika između arhitekture i drugih umetnosti/

 

Kada se u razgovorima o arhitekturi naiđemo na temi arhitektonskih ideja i oblika ne možemo na početku izbeći pitanje odnosa arhitekture i drugih umetnosti pa ni pitanje odnosa arhitekture, umetnosti i nauke. To povezivanje ima svoj smisao i opravdanje u najmanje dve činjenice – s jedne strane u poreklu i zajedničkoj istorijskoj osnovi tih delatnosti i s druge, u savremenim uslovima koji te delatnosti ponovo dovode u blisko susedstvo pa čak i u nove do skora neviđene smele integracije. U tome je i dovoljno razloga i potsticaja da ovo saopštenje, u uvodnom delu najpre posvetim odnosu arhitektonskih ideja i oblika prema širem kontekstu koga se tiču i u kom nastaju, a da potom, kao ilustraciju predhodnih stavova i pogleda, kako to prilika zbog koje smo ovde i nalaže, radi ličnog predstavljanja, pokažem uz najkraći osvrt i jedan izbor arhitektonskih ideja i oblika kojima sam se u svojoj graditeljskoj, projektantskoj i obrazovnoj delatnosti i sam, a veoma često i sa svojim najbližim prijateljima i kolegama, tokom dužeg vremana bavio.

Za našu temu biće ključno potsećanje da su oduvek arhitektonske ideje i oblici bivali organski povezani sa sveukupnim manisfestacijama ljudskog života i stvaralaštva. Danas arhitekti, ništa manje nego njihovi predhodnici, zapravo nastavljaju stopama zajedničkih predaka koji su još u prvotnom jedinstvu sveukupnih znanja i veština, podizali skloništa koja su, osim svoje namene, bila i oličenje obrednih, kultnih i drugih radnji. To početno jedisntvo utilitarnih i simboličkih sadržaja zapravo obeležava sav istorijski razvoj arhitektonskih ideja i oblika. Danas su arhitekti, ništa manje nego oduvek, u skladu sa znanjima, oruđima i veštinama svog vremena jednako upućeni na osluškiavnje čovekovih potreba kao i na povezivanje različitih delatnosti koje je potrebno udružiti da bi se gradile kuće i ljudska naselja. Za taj duh sinteze koji je obeležje ove delatnosti, nužna je razmena znanja i kreativnih procesa kakva je uostalom nekada bila karakteristična za većinu ljudskih aktivnosti.


Znamo da su disciplinarna podvajanja, najpre ona na čulne i umne radnje, pa još podele na nauke i umetnosti, pozna, tek novovekovna tvorevina nastala sa bogatom podelom rada. Pre toga sve su umetnosti, arhitektura, nauke, poezija neka vrsta slobodnih veština, uvek spremne na zajedničko delovanje. Ne bi trebalo, na primer, izgubiti iz vida da se kod nas reč UMETNOST ne čuje ni za Vuka, nego reč VJEŠTINA ili UMJEŠTINA znači snalažljivost i lukavstvo u baratanju sa alatima oko raznih poslova, što je isto značila i ruska reč HUDOŽESTVO, pa i latinska ARS-ARTIS – ono što je suprotno pojmu NATURA – odnosno suprotno onome što je od prirode dato. Pojava deoba, autonomije nauka i umetnosti, pa onda njihove podpodele i dalja umnožavanja, nedavnog su datuma. Tek nepun vek trajala je, naprimer, opšteprihvaćena akademska konvencija o tri grupe i pet vrsta klasičnih umetnosti (arhitektura, skulptura, slikarstvo, muzika i poezija), zatim je ta podela dopunjena Manroovom klasifikacijom na 100 imenovanih umetnosti odnosno disciplina koje imaju estetsku funkciju i estetski smisao. Danas bi ih mogli nabrojati mnogo više, pa ipak, iako oslonjene na potpuno različita znanja, sposobnosti, tehnike, procedure i drugi aparat, sav taj aktuelni razvoj i umnožavanja nauke i umetnosti upućuju na sve intenzivnije aktuelne razmene, prožimanja i pomeranja granica između umetnosti pa i umetnosti i pojedinih oblasti modernih nauka. Izvesno, gledamo već dela umetnosti sasvim nalik tehničkim, inženjerskim modelima, kao što i često inženjerske konstrukcije zadobijaju oblike smelih artističkih aproksimacija. Po svemu sudeći to je međusobno vraćanje drevnih dugova i pozajmica, a možda i najava skorih još potpunijih zajedničkih platformi delovanja.

Što se arhitekture tiče, nedvosmisleno je Vitruvijevo već puna dva milenijuma staro uputstvo da ona treba da prevazilazi i pomiruje disciplinarne razlike. UTILITAS, FIRMITAS, VENUSTAS, pisao je VITRUVIJUS POLIO, dakle korisno, čvrstinu i lepotu, treba arhitektura da povezuje. Da bi to mogla tražio je od arhitekte da bude pismen, vešt crtač, dobar poznavalac geometrije, da ume da sluša filozofe, da se razume u pravo, da poznaje muziku, da nije neznalica u medicini... Mnogo stoleća kasnije, sažeto je to izrazio Gete kada je za Paladijeve građevine rekao da su nešto „iznad istine“ (za kojom čezne nauka) i nešto „iznad uobrazilje“ (bez koje valjda nema umetnnosti). To „nešto iznad“ su zapravo povezivanja suprotnosti – dijalektizacija, ili postizanje harmonije, one harmonije kojoj teže ne samo arhitektura nego i sve druge umetnosti pa (sa više ili manje uspeha) i sve ljudske delatnosti u jedinstvenoj težnji da zadovoljavajući čovekove utilitarne i simboličke potrebe život čoveka čine prihvatljivijim i lakšim.

Do tog cilja, razume se, ne stiže se samo jednim putem, nego na više, ponekad čak i dijametralno suprotnih načina. Breht je, jednom prilikom upoređujući smelo, smisao naučnog rada i s druge strane svrhu igre (u svom pozorištu), rekao da „ono što život čini lepšim, nauka postiže težeći da zadovolji čovekove potrebe, a umetnost tako što odvraća pažnju od njih“. U tome je i svrhovitost igre – da izvlači čoveka iz skučenosti i banalnosti svakodnevnog života i ispunjava ga slobodom duha, voljom, uverenjem. Uostalom, „u umetnosti, govorila je naš kompozitor Ljubica Marić, ono što vam se čini da jeste važnije je od onoga što znate da jeste“. Bez tog uverenja, u arhitekturi, baš kao i u drugim umetnostima i baš kao u igri, ne bi bila moguća ona lakoća metamorfoza i transformacija postojećeg sveta u novi, što je i smisao i cilj svakog stvaralaštva. Bez igrom potstaknutih inventivnih procesa zar bi Boromini mogao, kao niko pre njega, da tako gipko spaja oblike gotike i renesansa, zar bi Pikaso bez igre mogao da pravi začuđujuće metamorfoze raznih likova i ljudskih lica, zar bi bez igre Ajfel uspevao da prepletima čeličnih štapova podiže iznad Pariza magičnu siluetu svoje kule.

Svrhovitost igre upotpunjuje utilitarni i simbolički karakater umetnosti i arhitekture i o tome rečito govori jezik arhitonskih ideja i oblika. „Arhitektura govori“  pisao je odavno Bule, „ona je kao otvorena knjiga“ tvrdio je Viktor Igo, a nedavno, japanski arhitekta Todao Ando nagoveštava da će uskoro (svidelo nam se to ili ne) jezik arhitekture verovatno ispunjavati sav čovekov životni prostor.

U svetlu ekstremnih predviđanja govor arhitektonskih ideja i oblika još više dobija na značaju te i poznavanje elementata tog jezika, njegovog vokalubara, sintakse, stilistike itd. Nekoliko funkcija tog jezika naročito ona INFORMATIVNA funkcija jezika arhitekture preko koje saznajemo o programskim, tehničkim, funkcionalnim, materijalnim pa i društvenim, ideološkim, kulturnim, moralnim i drugim karakteristikama građevina. Ova je funkcija arhitektonskog jezika veoma vezana za realnost konkretnog života. Kod drugih umetnosti ta realnost i nije neophodna, na primer u književnosti, slikarstvu itd., pa čak može biti i nepoželjna onda kada sputava maštu i viziju umetnika. Zamena realnog sveta za izmišljeni u arhitekturi, međutim, nije poželjna jer bi otsustvo realnosti, begstvo iz stvarnosti, onemogućavalo ili je činilo apsurdnom. I EKSPRESIVNA funkcija jezika (o kojoj govore lingvisti i semiolozi) karakteristična je za sve umetnosti. U njoj se ogleda stav autora prema delu, njegova izražajnost, mnoge odlike i uticaji na primaoca i njegovu motivaciju. I ovde postoji razlika između arhitekture i većine umetnosti. Kako ekspresija nije isključivo domen autora već mnoštva uticajnih sfera, kod arhitektonskih ideja i oblika s pravom govorimo o znatno većim ograničenjima autorskih sloboda nego kod drugih umetnosti.  ESTETSKA je funkcija arhitektonskog jezika po inerciji izvedena iz predhodne. Cilj joj je, kao i drugim umetnostima, da slavi pobedu duha nad materijom, da bude hipostaza lepog, te tako bit ili svrha po sebi. U arhitekturi je ova funkcija jezika pod posebnim pritiscima, po pravilu vanarhitektonskim (budžet, procedura usvajanja projekta itd). Neretko se čak na estetsko u arhitekturi gleda kao na pridodati element dela, ili „čak nužno zlo“. Kada Venturi kaže „arhitektura je ukrašena šupa“ ili „katedrala je oglasna tabla sa zgradom iza“ to je tipično izolovanje estetskog i što je samo na korak od njegove potpune marginalizacije, ili možda i njegovog favorizovanja, što bi bilo sa jednako lošim posledicama, jer je smisao estetskog u arhitekturi ne da bude dodato, nego da nosi delo ispunjenju njegove svrhe.

Govor arhitektonskih ideja i oblika sa pitanja jezika vodi nas u slojevita značenja dela. Najpre na spoljnim slojevima koji se tiču čulnog opažanja uočavamo jasne razlike među umetnostima, a onda u dubljim slojevima koji se tiču doživljaja i intuitivnog poimanja, susrećemo iznenađujuće sličnosti. Srodnost, znamo, nekada može biti veća između umetnosti različitih grupa, pa čak i pojedinih oblasti nauke, nego između umetnosti iste čulne grupe. Tako se na primer rado govori o srodnosti arhitekture i muzike (arhitektura je okamenjena muzika - Šeling) ili o srodnosti između muzike i poezije, između poezije i slikarstva itd.

Za razumevanje ideja i oblika arhitekture još je veoma važno i pitanje odnosa teme, sadržine i metoda rada na delu. U arhitekturi možda i više nego u drugim umetnostima tema određuje smer projekta, ovaj nalaže proceduru rada pa potom i metodološke uslovljenosti. Preko ove zalančanosti lako prepoznajemo istorijske periode, a onda u njima posebne pojave, usmerenja ili tradicije. Tradicije su u arhitekturi od snažnog uticaja na ideje i oblike, one nose „govor“ o vremenu, shvatanjima, znanjima, mentalitetu, sposobnostima sredine i graditelja. Arhitektura je duboko kontekstualna, uz to zasnovana na sistemu utvrđenih znakova, konvencija i kodova. To su čvrste retoričke forme koje lako prepoznajemo kao paradigme ukusa i kulture ophođenja. Oni su ipak, međutim, pod određenim uslovima, promenljive. Inovativni procesi permanentno deluju na tradicije nekom vrstom biologističke zakonitosti o njihovom stalnom rađanju, zrenju i gašenju na istorijskoj pozornici. Tako Dženks, na primer, samo za pedesetak godina prošlog veka evidentira šest tradicija modernih pokreta. Sa Fremptonom i Kertisom spisak se razgranava. Suština je u tome da i pored stalnih inovatnivnih procesa ideje i oblici umetnosti, u arhitekturi posebno, nisu raspršeni nego preko tradicija traže oslonce i stabilna, lako razumljiva značenja.

Zato pojedine namene zgrada, na primer, kuća za stanovanje, hram, škola, fabrika, bolnica, pozorište itd. traže čitke kodove, nedvosmislenost informacija. Zbog odgovornosti prema značenjima nije moguće da arhitekt svoju originalnost stavlja ispred razumljivosti, a to vodi disciplinovanju ideja i oblika u arhitekturi, odnosno eliminisanju proizvoljnosti. U toliko je u arhitekturi složenije pomenuto pitanje igre, pa samim tim pitanje kretanja do nephodnih periodičnih promena i inovacija u arhitekturi. Toj složenosti ponekad nesmotreno doprinose i sami arhitekti. Preterana gestualnost ili ekcesi, inače legitimni pa i poželjni kod umetnika, pogotovo kada je na vrhu sve manje mesta, u arhitekturi nisu dobra preporuka. Ljudi ne vole, kada arhitektura da bi bila primećena  „previše maše ušima“ kako kaže jedan moj priajtelj. S pravom Umberto Eko upozorava „...ako dopustimo da u arhitekturi konvencije budu neobavezujuće, ili da ih je čak poželjno rušiti (radi medijske halabuke) bili bismo suočeni sa fenomenom konfuzije“, odnosno nekulture. Tome doprinosi još jedno važno pitanje vezano za činjenicu da je arhitektura deo javnog prostora u kome najčešće nepomerljivo i trajno ostaje za razliku od većine umetnosti čija dela po ukusu možemo relativno jednostavno zameniti. Sazidati kuću, kako stara poslovica kaže, – isto je što i zasaditi drvo – odgovornost prema drugima, pa prema tome etički čin. Taj etički momenat uz sva druga ograničenja arhitekture koja smo ovde dotakli, a s druge strane ništa manja obaveza doprinosa na sopstvenom delatnom i širem kulturnom planu, to je ono što (da pozajmimo od filozofa dve ključne reči) čini  EROS i MITOS ovog starog zanata.

logo
Društvo arhitekata Beograda
Beograd , Kneza Miloša 7a/III
Tel 011/3230 059,
tel-fax 011/3239 754
E-mail: sas-dab@EUnet.rs
Pratite DAB

Facebook
Twitter
DAB  programi i inicijative

Bina