Društvo arhitekata Beograda

Beograd, Kneza Miloša 7a/III, tel 011/3230 059, tel-fax 011/3239 754 e-mail: sas-dab@EUnet.rs

Suština je u proceduri

tema: Javni arhitektonski konkursi – najbolji način za sprovođenje javne nabavke

 

Prošle i pretprošle godine je uspešno sprovedeno nekoliko javnih, arhitektonsko-urbanističkih konkursa za objekte od izuzetnog značaja po Republiku Srbiju i grad Beograd. Radi se o idejnim rešenjima za rekonstrukciju Narodnog muzeja, Centar za promociju nauke Republike Srbije, pet dečijih ustanova za grad Beograd,  dva stambena naselja socijalnog i neprofitnog stanovanja, i koncepte za predstavljanja Srbije na Venecijanskom bijenalu (2010. i 2012.). Svi pomenuti konkursi su stvorili uslove da se dođe do najprihvatljivijih rešenja za pobrojane prostorne potrebe.

Najbolji put do izbora za određenu ideju po kojoj se sprovodi nešto od opšteg značaja za celu zajednicu, predstavlja takmičenje ideja, odnosno, u slučaju arhitekture, javni konkurs za idejno arhitektonsko rešenje.

Javni konkurs, kao procedura, podrazumeva poziv najširoj stručnoj javnosti da da svoje predloge kako da se reši neki arhitektonski zadatak, odnosno, kako da se uredi neki prostor. Zavisno od atraktivnosti postavljene teme i ponuđene novčane nagrade, pristiže određeni broj predloga – projekata i rešenja, među kojima se bira najbolje, odnosno, ono koje daje najbolji odgovor na postavljeni zadatak. Upravo u tome leži suštinska prednost javnog konkursa u odnosu na druge postupke; u pitanju je takmičenje ideja i biranje one najbolje od više ponuđenih, metodom poređenja a na osnovu jedinstvenih kriterijuma. Druge karakteristike konkursa kao procedure za izbor rešenja su :

-širina poziva : raspis javnog konkursa predstavlja najširi poziv svima koji žele da ponude rešenje za datu temu; mnogi konkursi su uputili poziv, ne samo arhitektima, već najširoj javnosti, da ponudi svoje viđenje određenog    problema.

-pitanje suštine : javnim arhitektonskim konkursom se najpre bira konkretno idejno rešenje za određeni prostor, odnosno, građevinu; ono predstavlja strategiju po kojoj se ostale faze, uključujući i građene, odvijaju; ono je prvo u nizu koraka koji deluju kumulativno, to jest, potonji zavisi od prethodnog; ako idejno rešenje nije dobro, ostale faze kao što je glavni projekat, izvođački projekat i samo izvođenje objekta to ne mogu ispraviti. Objekat će, u tom slučaju, biti loš a samim tim i novac uložen u njega bespovratno izgubljen.

-pitanje kvaliteta : stručni žiri ocenjuje vrednost podnesenih rešenja prvenstveno na osnovu njihovih arhitektonskih vrednosti kao najvažnijeg kriterijuma, rangira ih i izabira najbolje među ponuđenima. Arhitektonska vrednost objekta nije prepreka ekonomičnosti, inženjerskoj racionalnosti i energetskoj stabilanosti zato što ti aspekti ne mogu, sami po sebi sačiniti dobru arhitekturu. Potrebno je nešto da ih poveže i nadogradi a to je – arhitektonska vrednost koja ih smešta na njima primereno mesto u okviru svoje suštine.

-demokratičnost : izložba svih pristiglih rešenja i javna diskusija po završetku konkursa podrazumeva mogućnost da najšira javnost iznese svoje mišljenje o izabranim radovima.

Konkursi za adaptaciju i rekonstrukciju Narodnog muzeja u Beogradu i za Centar za promociju nauke, na primer, pokazuju sve prednosti opisanog postupka; na prvi su pristigla 63  a na drugi čak 234 rada iz zemlje i inostranstva što svrstava ove konkurse u najuspešnije po odzivu u poslednjih petnaest godina u našoj sredini. Tako veliki broj radova pruža uverenje da će se među njima naći optimalna rešenja za buduće prostore od najvišeg društvenog i nacionalnog značaja. Sa druge strane, konkurs za Muzej je organizovan kao dvostepeni; to znači da se najpre u uži krug bira nekoliko radova kojima stručni žiri daje sugestije za dalju razradu rešenja a potom se među njima bira prvonagrađeni, odnosno, najbolji rad. Ovakvim metodom, provera vrednosti podnetih rešenja se vrši u više koraka, što učvršćuje i verifikuje konačnu odluku u profesionalnom smislu. Primeri visokorazvijenih država kao i nekih nama susednih, ( Hrvatska ) svedoče da je to praksa na osnovu koje se ostvaruju najbolji mogući rezultati. Najzad, Narodni muzej je institucija od nacionalnog značaja i sasvim je prirodno da se rešenje za njegovo revitalizovanje traži putem javnog arhitektonskog konkursa ovakve vrste. Normativni okvir za to postoji ali se njegove prednosti retko koriste; Zakon o javnim nabavkama daje mogućnost organizovanja javnih arhitektonskih konkursa za idejna rešenja objekata, koji, suštinu dotičnog zakona potvrđuju i to u njegovom najvažnijem delu – u pitanju kvaliteta.  Ipak, češće se sprovode javne nabavke za izbor projektne organizacije koja, dobivši posao na osnovu cene, roka i prethodnih referenci, tek onda počinje da izrađuje idejno rešenje za konkretan objekat. Problem je u  tome što je tada neizvesno kakvog će kvaliteta to rešenje biti jer se radi van konkurencije, kao siguran posao, i jedino što treba da ispuni su tehnički normativi i zakonski uslovi, koji, sami po sebi, ne mogu stvoriti dobru arhitekturu. Dobra arhitektura je ipak, nešto mnogo više od toga; ona u sebi, svakako sadrži i prethodno pomenute aspekte, ali da bi bila prava, mora sadržati u sebi nivoe višeg reda; mora sadržati arhitektonske vrednosti koje se formiraju u uslovima takmičenja ideja a to se događa upravo u uslovima javnog konkursa za idejno rešenje. Zakonski okvir je, dakle tu; treba samo, na pravi način, koristiti mogućnosti koje pruža. Nedostatak vremena je čest izgovor nadležnih kada se izbegava organizovanje javnih arhitektonskih konkursa, no, on, jednostavno ne stoji. Uzevši u obzir da se svaka građevina gradi da traje, u najmanju ruku, nekoliko decenija, vreme koje se meri mesecima potrebnim da se sprovede javni konkurs nije ništa u poređenju sa štetom koja nastaje ukoliko je građevina loše koncipirana, odnosno, rešena, jer od toga direktno zavisi njena upotrebna vrednost. Uostalom, nadležne institucije uprave su dužne da, zarad kvaliteta, celokupan proces investiranja u određenu izgradnju otpočnu na vreme a ne da rok skraćuju ‚‚ štednjom ‚‚ tog istog vremena i to u najvažnijoj fazi – fazi koncipiranja projekta. Objašnjeno je, već, da ukoliko koncept ne valja, ni jedna kasnija faza razrade projekta ili dobrog izvođenja ne može ’’ spasiti ’’ građevinu od loše upotrebne vrednosti. Promašaje plaćaju svi građani; novac poreskih obveznika je upropašten a korisnici takvih objekata trpe loše uticaje na svoje telo i psihu od strane loše arhitekture.

Grad Beograd poznaje dugu tradiciju uspešno organizovanih javnih arhitektonskih konkursa; objekti Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Palate Albanija, Hrama Svetog Save, Doma Narodne skupštine, hotela ’’ Moskva ’’, Muzeja savremene umetnosti, Filozofskog fakulteta i Narodne biblioteke, samo su neki od vrhunskih primera koji svedoče koji se nivo arhitekture dobija ukoliko se do rešenja dolazi javnim arhitektonskim konkursom. On, ujedno, predstavlja i najadekvatniji i najetičniji način za utrošak državnog novca. Dajući novac iz budžeta za građenje po rešenju koje je izabrano stručnim takmičenjem između više ponuđenih, znači i da će novac poreskih obveznika predviđen za gradnju biti utrošen na najbolju opciju.

Arhitektura je uvek bitno uticala i uticaće na svakog pripadnika zajednice u kojoj postoji, bez obzira da li je dotični pripadnik toga svestan ili ne. Ona se, naprosto, tiče svakoga, kao što tvrdi Brent Brolin kada kaže da ‚‚ arhitektura bez poziva ulazi u svačiji život ‚‚( Brent C. Brolin; Arhitektura u kontekstu, I.R.O. ’’ Građevinska knjiga, 1988., Beograd, str. 259.).

Zauzimanjem fizičkog prostora, odnosno, njegovom organizacijom, arhitektonske građevine čini okvir svakodnevnog života koga svaki korisnik mora poštovati. Kretanje ulicom, korištenje stana ili kancelarije jeste, prosto rečeno, uslovljeno njihovom arhitektonskom organizacijom koja, više ili manje, diktira ponašanje korisnika. Arhitektura nije knjiga, koju ne morate pročitati ako ne želite, niti film koji možete ali i ne morate pogledati; arhitektura je, jednostavno, prisutna u prostoru u kome živimo i  predstavlja obavezu a ne izbor. Ona je uvek javna i zajednička stvar bez obzira da li je, u vlasničkom smislu, privatna, društvena ili državna. Stoga je od presudne važnosti kako je ona koncipirana i koju ideju sobom nosi. Najzad, jasno je da je uvek bolje birati između više nego manje ponuđenih opcija a to javni konkurs, u suštini i jeste. On, naprosto, nema alternativu; što to budu brže shvatali nadležni pojedinci i institucije određene sredine, to će njena arhitektura pre krenuti uzlaznom linijom ka višem kvalitetu nego što ga danas ima. 

Ivan Rašković

Rođen 1960. u Beogradu. Osnovne studije završio na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Kraće boravio na South Bank Polytechnic, London, U.K, na mentorskom
specijalističkom kursu. Angažovan na Departmanu za arhitekturu, na predmetima Studio projekat 1-3 i Proces projektovanja. Prethodno je radio u projektnim biroima g.p. Neimar i Investbiro. Član autorske grupe AGM. Nosilac je više javnih priznanja na kolektivnim izložbama i dobitnik više prvih nagrada na javnim konkursima. Objavio nekoliko stručnih i naučnih radova u oblasti arhitekture i urbanizma.

Adresa sajta agm.rs
logo
Društvo arhitekata Beograda
Beograd , Kneza Miloša 7a/III
Tel 011/3230 059,
tel-fax 011/3239 754
E-mail: sas-dab@EUnet.rs
Pratite DAB

Facebook
Twitter
DAB  programi i inicijative

Bina